da li preselje u drugi grad moze da bude traumaticno iskustvo?

kako da se snađemo, da počnemo novi život u drugom gradu, u potpuno drugačijem okruženju?

moje iskustvo iz detinjstva je veoma traumatično, jer sam se kao tinejdžer od 13 godina preselio sa Kanarevog brda na Novi Beograd. To je za mene tada izgledalo tragično.

Sećam se da sam pobegao od kuće kada je došao kamion za selidbu naših stvari iz stana.

Kako da ostavim najbolje drugove blizance Miodraga i Mladena i ostale sa kojima sam odrastao? Kako da zaboravim sve dečačke nestašluke koje smo zajedno radili? Zajedno smo igrali fudbal u parku, bežali u šumu, zajedno odrastali kao braća.

Kako da devojčici, simpatiji iz odeljenja kažem da je više neću viđati?

kada bih je video u školi, moje srce bi počelo jako da udara. Šta da joj kažem, šta da uradim?

Dobro se sećam, kada je autobus prešao preko reke Save na Novi Beograd, govorio sam da mrzim Novi Beograd ,

to bi svakom izgledalo čudno, ali ja sam znao za bol, za tugu koju osećam za starim krajem.

Plašio sam se gavranova koji su skakali po pesku gde nema drveća i trave, strahovao sam da tek treba stvorim nova poznanstva i prijateljstva…

želeo sam da vidim svoje stare drugove Gidru i Macu, želeo sam da neko bude kao oni, lutao sam i tražio devojčicu koja liči na Jelenu…

Mnogo godina kasnije video sam na Internetu grupu svojih bivših školskih drugova i drugarica…

možda mi to pomogne u izlečenju dugo skrivanih osećanja…